Alen Ginsberg

Sinoć u Kalkuti

 

Nema noć. Stari zidni TIKTAK sat

odbrundava "pola dva", Cvrčanje insekata

u kaminu noći, pod krovom. Vrata su zamandaljena

na sivim uličnim kapijama-snevači, brkovi,

golotinja, žudnje niotkuda. Nekoliko komaraca,

probuđeni neurozom, ljubavnik se obzirno obrće na bok,

automobil žurno prducka po crnom asfaltu,

hrču bikovi, nešto se isčekuje-

Vreme spokojno bulji u tamu među svoja četiri žuta zida.

Nikoga niotkuda, praznina ispresecana vozovima

što zvižduću i kerovima koji zavijaju plašeći sudese

koji im odgovaraju, kevčući u drugom kvartu.

Puškin sedi na polici, sabrana Šekspirova dela

i ona Blejkova, nepročitana,

O, dušo Poetska, kakvog li smisla ima zazivati Te

-mumljanje kojekakvo u ovom ništavilu naseljenom krevetima

pod svetlim ovalnim ogledalom-savršena

noć za spavače da se rastope u spokojnoj tmini

i ostanu tamo u hibernaciji 8 časova-

Buđenje, ne bi li se raskravili otečeni papci, gorke usne

i grlo nagriženo glađu za duvanom, i

šta ćemo s ovim ogromnim stopalima, ovom rukom

ovim okom, u toj skeletima punoj,

podgojenim konjima bremenitoj, podgrejanim kravama punoj Kalkuti

u Beskraju-znojeći se, i dalje, odvrteti zavoje tela dalje,

slastima grudi, snevati o drhtavici trbuha,

ma... je li to to? A proćerdano zvezdano bespuće svemira?

Ako se mozak izmeni, slučajnost izdiše-

punim jedrima poštenja-hop, pravo na gušu ljudsku

-Ali sada nastaje pogrom, velika lomljava

zgrada i planeta

cepa jezičke barijere i ukapa se

ispod otežale podbulosti svog Ganga, zauvek.

Nema izlaza, sem možda kroz bankošku ili njujoršku smrt

svoju, nestajanje i tako to. Koža ima da bude

koža, to je sve što je

ikada imala biti, u svojoj vrisci što je potiče uljudnost

i natera je da povraća od sebe same, u zbunjenosti snova

izdiše ona tako svoju prepopularnu bedu-

Ostavite besmrtnost za druge, neka pate kao umobolnici,

neka vas mimoiđe pušenje slinavka u ćošku Nedođije,

venožder sestre morfijum i žderanje mesišta.

 

prepev: Robert Tili